О књизи: 2008 / Роман „Свежа традиција” је једна од оних књига за које се предвиђало да ће бити објављене тек „за две-три стотине година”. Паралеле са „Животом и судбином” Василија Гросмана ту се не завршавају: са разликом од годину дана – исти „Нови свет”, исти Твардовски, исти сеф... Гросманов еп објављен је у иностранству после 19 година, године. Русија - после 27. Роман И. Грекове објављен је 33 године касније (код куће - 35 година касније), на срећу, за живота аутора. У њему се Елена Венцел, Рускиња са немачким презименом, дотакла немогућег, неизговоривог за своје време: стаљинистичког антисемитизма. Али не ради се о идеологији или политици. Писац је алармирао, као и свака пристојна особа, када достојни људи умиру пред његовим очима без разлога. Ово је несрећа и бол не само за њих, већ и за људе који су то дозволили. А управо Рус у роману наводи главне карактеристике јеврејског народа: „Векови прогона нису били узалудни, они су ковали карактер, вољу и јединство. Љубав према деци. Љубав према родбини... И мудрост <...> Тако горко, мирно... са хумором.” Проза И. Грекове није само женска – материнска, од посвете сећању на сина до целокупног начина писања, меког, лирског. Мајчинска љубав и способност да се све постави на своје место постаје једина спасоносна сила, крхко заклон од било каквих невоља и епохалних вихора. Најсрдачније и најубедљивије странице романа говоре о деци, „бебама“, како каже једна од јунакиња. Дете је овде „мера свих ствари“, главни показатељ хуманости. А вечна материнска недореченост прелива се очигледно убаченом епизодом о порођају. Многи аутори саосећају и саосећају са својим јунацима. И. Грекова их воли - отворено, ненаметљиво, горко. Студенти и даље уче из уџбеника Елене Вентзел о теорији вероватноће. Али проза И. Грекове, нажалост, није позната свима. Штета: има нешто што понекад толико недостаје модерној, постпластичној литератури - једноставно, топло, неисторијско човечанство.